У време стварања и јачања средњовековне српске државе Немањића, преко Шаргана и кроз мокрогорску котлину пролазили су важни путеви који су водили према оближњем Вишеграду, као и према Прибоју и Новој Вароши. Најстарија материјална сведочанства о постојању насеља Мокра Гора сачувана су на старом гробљу. Они указују да је село живело још током XIV века, у време владавине цара Душана. Након његове смрти господар овог краја постао је Војислав Војиновић, а затим Никола Алтомановић који је створио државу „од Рудника до Дубровника“. Од 1374. године па до Косовске битке, овим крајевима и Добруном владао је кнез Лазар, а 1459. године стигли су турски освајачи који су на Шаргану поставили границу између смедеревског и босанског санџака. Након дугог ропства, ослободилачки устанци српског народа довели су 1834. године до померања границе према турској империји са Шаргана на Балван. У том периоду граничне прелазе у Мокрој Гори и на Јавору прелазиле су колоне избеглица из Црне Горе и Босне тражећи спас од турског зулума. Недаће становништва ових простора настављене су и за време српско-турског рата 1876. године, анексије Босне и Херцеговине 1908. године, балканских ратова 1912. године и каснијих светских ратова.

Стална историјска превирања, досељавања избеглица и збегови домаћег становништва, утицала су на честу промену демографске слике овог краја. Данашњи житељи мокрогорске и креманске котлине већином воде порекло од досељеника који су пристизали у XVII, XVIII и XIX веку из Херцеговине, Босне и Херцеговине, Црне Горе и моравичког краја. У XX веку нека досељавања, превасходно Личана и Кордунаша, била су повезана са изградњом шарганске пруге. Међутим, поред досељавања, текао је и процес исељавања ради школовања или запошљавања.

У складу са природним условима, становништво је у прохујалим вековима традиционално живело од шумарства и пољопривреде, пре свега сточарства. Производи овог краја били су дрвна грађа, луч, катран, месо, млеко, кожа, вуна, воће, кукуруз, мед, восак, ракија, сукно од конопље или лана. Мада је данашњи начин привређивања у многоме другачији, велики број домаћинстава и даље је бар делимично очувао по неку од традиционалних делатности.

ТАРАБИЋИ

У селу Кремна живи породица Тарабићи чији су преци имали дар да предвиђају догађаје.

Најпознатији видовити Тарабићи били су Милош (1809-1854) и његов синовац Митар (1829-1899). Њихова пророчанства забележио је прота Захарије Захарић, и пренео их др Радовану Казимировићу који их је објавио у књизи „Тајанствене појаве у српском народу и Креманско пророчанство“. Међутим, истраживања говоре да је стварање мита започето 1902. године када је Пера Тодоровић у „Малим новинама“ објавио сведочење тадашњег министра иностраних дела, Чеде Мијатовића, о томе како се краљ Милан Обреновић позвао на пророке из Кремана када је требало да се разведе од краљице Наталије.

Предања кажу да Казимировићево „Креманско пророчанство“  није сасвим оригинално, већ да је прота Захарије оригинални рукопис дао свом пријатељу, проти Гаврилу Поповићу, који га је, затвореног у једну флашу, зазидао у темеље своје куће у Ужицу.