Шарганска осмица је музејско-туристички комплекс пруга у власништву Музеја железнице Србије. Ова пруга уског колосекаод 600 mm и 760 mm, јединствена је у Европи, а њен настанак везан је за зачетке српског железничког саобраћаја.

Након српско-турског рата (1876-1878) кроз Србију је изграђена уздужна моравска пруга Београд – Ниш, а 1907. године започета је и изградња попречне пруге од Сталаћа преко Ужица и Шаргана до Вардишта. Део пруге од Сталаћа до Ужица постављен је 1912. године, пред почетак Првог балканског рата. Балкански ратови, а потом и Први светски рат, одложили су изградњу крајње деонице пруге од Ужица преко Мокре Горе до границе са Аустро-Угарском која је анектирала Босну.

Радове на прузи наставила је 1916. године Аустро-Угарска која је у међувремену окупирала и део Србије. У то време изграђено је 9 km пруге до подножја Шаргана. Током пробијања тунела кроз овај масив, одрон камена усмртио је око 200 радника, руских и италијанских заробљеника. Радови су због тога прекинути и настављени су у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године. Након четири године, пруга дуга 22,8 km, најзад је завршена. Водила је од Шарган Витаса, преко Јатара и Мокре Горе, до Вардишта. У време изградње, она је представљала несвакидашњи подухват јер је на краткој релацији савладна висинска разлика од 354 m, подигнуто је 5 мостова и пробијена су 22 тунела од којих је само шаргански тунел био дуг 1666 m.

Пруга је дуго представљала важан путни правац који је повезивао Београд са Сарајевом и Дубровником. Три деценије пре њене изградње, Митар Тарабић, чувени кремански пророк, предвидео да ће „кроз Циганско падалиште проћи гвоздени пут са гвозденим огњеним колима која ће увек сама застајати на мјесту де су сад ево циганске черге" (черге су биле у делу Кремана).

Парњаче и пруге уског колосека временом су постале део историје, тако да је последњи путнички воз Шарганом прошао 1974. године. Међутим, на иницијативу Завичајног удружења Мокрогораца,  ЖТП „Београд“ је 1999. године донело одлуку о обнови пруге и њеном активирању у туристичке сврхе. Бајковити пејсажи који се смењују, чине вожњу старим ћиром „од забаве сербез одморишта и уживанције", како је то прорекао Митар Тарабић.

На почетној железничкој станици у Мокрој Гори, налази се коначиште „Осмица“ са 50 кревета. У комплексу коначишта налази се национални ресторан.