Насеља овог краја су развијена по типу засеока у којима су поједина домаћинства образовала породичне задруге. Највећи засеоци су Богдановићи, Цвијановићи, Рабасовићи, Турудићи, Шпијуновићи, Глибетићи, Миловићи, Којадиновићи, Милекићи, Мантеше, Филиповићи, Шијаковићи, Витаси. Једино право насеље у Парку природе је Мокра Гора, „друмско село“, како га је сликовито назвао Јован Цвијић. На самом ободу парка налази се и село Кремна.

Традиционални објекти за становање овог краја су старовлашке брвнаре са четвороводним кровом од шиндре или даске. Једноставне комбинације дрвета и камена утопљене у  узбуркане пејсаже, стварају јединствен визуални доживљај на који нико не може остати равнодушан.

Кућа овог краја представља централни и најважнији део окућнице око које се организује домаћинство. Унутрашњост куће је подељена на два дела, собу бондручне конструкције и дрвену „кућу“ у којој се налазило огњиште. Првобитна огњишта су постављана у средиште „куће“, а касније су померана уз зид који дели собу од „куће“. Најстарије куће нису имале оџак јер је огњиште било отворено, а дим је одвођен баџама. Нестанком отвореног огњишта и градњом земљаних пећи, дограђивани су оџаци великих димензија.  Будући да су се ови објекти градили на нагибима, највећи број њих има камени подзид испод собе. Кровни покривач најчешће је била шиндра представљена дашчицама које се преклапају једна преко друге.

Поред стамбених објеката, традиционална окућница имала је и друге помоћне објекте: млекаре за држање млечних производа током лета и сушење меса преко зиме, пушнице за сушење воћа, чардаке за чување кукуруза у клипу, торове за смештај ситне стоке и штале за смештај крупне стоке.

Поред објеката који чине окућницу, многа домаћинства поседовала су и воденице и ваљарице у којима је ваљано сукно.