Сложени геолошки односи карбонатнe масе крашке висоравни Таре и обода перидотитског масива оближње висоравни Златибора, произвели су веома динамичан рељеф ширег мокрогорског и креманског краја.

Дуготрајна геолошка еволуција терена праћена тектонским померањима, одразила се на појаву крупних блокова који су накнадним деловањем ерозивних сила значајно изменили првобитни изглед. Стално спуштање доње ерозионе базе током отицања мора, условило је дуготрајно и интензивно усецање речних токова. Производ тог процеса су дубоко усечене клисуре и кањони којима су рашчлањене високе површи Тустог брда, Путног брда, Кобиловца, брда Вао, Њивичке косе, Табачке косе, Скакавца, Ђоге, Козје стене и Виогора. Изнад ових површи уздижу се врхови Кршањска глава (1424 m), Царевића вис (1426 m), Руњева глава (1438 m), Гавран (1453 m), Ивер (1478 m) и Зборишта (1544 m) који представља највиши врх планине Таре.

Крупније промене у рељефу овог краја одигравале су се и за време последњег леденог доба када су се спуштањем горње шумске границе планински простори отворили дејству мразева, снега и ветра. У том су периоду појачани процеси клижења распаднутих стена, што је утицало на додатно обликовање истакнутих врхова и запуњавање долинских депресија.

Високе површи на развођима, долине, стрме долинске стране и дубоко усечене речне клисуре, представљају јединствену предеону целину  несвакидашње и узбуђујуће лепоте.